Na nebu ili pre neba
U konceptu živog vremena, kao putnik kroz vreme, ili kao za uvek nastanjen u prošlosti posle svoje smrti, čovek bi mogao istraživati „ ...iskustva drugih ljudi, posebno onih koje je poznavao, sa kojima je bio u prijateljskoj ili neprijateljskoj interakciji. Šta je bila pozadina njihovih postupaka, koje su im bile prave dobre ili loše namere, ili šta je on sam nekada pogrešno opažao i tumačio. U čemu je pogrešio? Šta bi drugačije uradio kada bi ponovo živeo?“
U životu posle života imali bismo dovoljno vremena za ovakve spoznaje. Razmišljajući o
tome, pitao sam se da li u svojoj sadašnjosti baš zaista nemamo vremena za nova saznanja o sebi među drugima. Moramo li stvarno na njih čekati do ponovnog susreta sa onostranom prošlošću ?
Pre bih rekao, da bi se i u sadašnjosti našlo vremena za naknadno preispitivanje proteklih događaja, kad bismo shvatili da se u našem još živom sećanju, kriju dragocene nedorečene priče. Kada sam to počeo da shvatam, sve češće sam razgovarao sa učesnicima zbivanja u mom detinjstvu, u mladosti ili u kasnijim godinama užurbanog života. U mojoj poodmakloj starosti, bilo je sve manje živih svedoka zajedničke prošlosti, pa mi je preostalo da razgledam stare fotografije pitajući se kakve priče stoje iza njih. Dešavalo se da uveče zaspim sa nekim pitanjima, a ujutru se probudim sa pristiglim odgovorima. Moja sećanja su oživela, pa sam bio spreman da pričam i zapisujem. Doživljavao sam neku vrstu otkrovenje i pre budućeg traganja na onom svetu.
Tako je nastala moja knjiga „Pre neba“, čija dajdžest prezentacija sada sledi.►►►
Jednog dana sam poželeo da napišem priču o svojoj majci.
Priču sam nazvao NjIH DVE OBE IZBEGLICE.
Tako je počelo pisanje ove knjige.
Ta prva priča počinje ulaskom Nemaca u Novi Pazar1941. Moj tata, direktor pazarske gimnazije, je izbegao u Crnu Goru, a mama postala vršilac dužnosti direktora. Morala je hitno da iseli zgradu gimnazije, koju su Nemci rekvirirali, a istovremeno da se i sama iseli iz direktorskog stana u toj zgradi. I sve to vodeći troipogodišnje dete sa sobom.
Putovala je vozovima “bez voznog reda” u Beograd i Niš da bi obezbedila plate zaposlenima u gimnaziji. Kad su počeli da ubijaju Srbe, krila nas je komšinica Mušan aginica, rizikujući da i njoj zapale kuću. Uspela je mama da mene odvede u selo i ostavi na čuvanje kod teta Kosane. Imala je hrabrosti da se tada vrati u Pazar, da bi pokušala da spase svoje pokućstvo.
Sve je popakovala i iznajmljenim taljigama prebacila iz Pazara do železničkr stanice u Raški.Tražila je vagon za selidbu do Kragujevca. Železničari su joj rekli da su svi vagoni rezervisani za potreba nemačke vojske, i da oni pod pretnjom smrtne kazne ne smeju da ih koriste ni za šta drugo. Krenula je do šefa stanice. On je ustao od stola, i zapitao “O gospođo, otkud Vi ?”. Bio je to njen nekadašnji đak. Kad mu je objasnila mu je šta je muči, zamislio se i kazao “Daću Vam vagon, makar me sutra obesili !
Požurila je za Kragujevac, pronašla stan, i sačekala vagon sa stvarima. Onda opet, pretovar, špediteri, taljige, istovar, useljenje, raspakivanje, sređivanje. Dovela je i mene sa sela. Tek mnogo godina kasnije kada sam iskusio svoje prve selidbe, razumeo sam mamine tadašnje podvige.Pored svih onih. šifonjera, kreveta, stolova, fotelja, šporeta, posteljine i odeće, nije zaboravila ni moje igračke. Moje pelene i jorganče je sačuvala i dala Bosanki, drugoj izbeglici, koja je bežeći sa Kozare, samo sa bebom u rukama, dospela do Kragujevca i zanoćila kod nas.
Uz sve nedaće okupacije, doživela je i tatinu pogibiju.
Preživeli smo i bitku za Kragujevac, i dočekali oslobođenje. Pevale su se partizanske pesme, bili su mitinzi, bio je vatromet. slavljeni su narodni heroji. Dvema izbeglicama, mojoj mami i Bosanki sa bebom, niko nije objasnio da su i one heroji.
Pitao sam se kako je mama sve izdržala, kako je smela i umela? Za vreme okupacije sam bio dete i takva pitanja su bila iznad mog nivoa, kasnije sam bio obuzet svojim problemima, a sada dok pišem o njoj ona nije više među živima, da bi mi nešto objasnila. Ostalo mi je samo da razmišljam i naslućujem odgovore. Umesto stvarnog razgovora koga nema, i to je nešto.
Nastavio sam pisanje posle beseda jednog sveštenika na groblju Bozman. On je rekao »Braćo i sestre, kad i mi dospemo u Carstvo nebesko, naći ćemo tamo naše bližnje koje smo ispratili na večni počinak. Videćemo ih i imaćemo dovoljno vremena za razgovore sa njima. Dovoljno vremena koje nam je nedostajalo na ovom svetu, da jedni druge razumemo, da jedni drugima oprostimo.«.
Odlučio sam da i pre preseljenja u Carstvo nebesko, sada i ovde „Pre neba“ nađem vremena za razgovore sa svojim bližnjima. Makar i „virtuelno“, kao sa mamom u prvoj priči.
Priča „TATA“ je pisana samo na osnovu onoga što sam saznao od drugih, jer ja svog oca jedva pamtim.
O njegovoj čežnji, kada je prebegao u Crnu Goru, svedočila mi je jedna rođaka. Njen sinčić je tada bio beba i tatu je očigledno podsećao na mene. „Jednog dana, vidim neko se zaputio stazom uzbrdo ka našoj kući.Kad priđe bliže, poznadoh da je đever Miraš. Što li je on krenuo ovamo? Da li nešto javlja? Bijaše se sav zaduvao kad stiže. Ja gledam što će mi reć, a on samo prozbori: Snaho, bogati, ajde da ga kupamo! Jednom je bio kod mene kad sam kupala dijete, pa se ražalio, sjetio se svog Bana“.
U priči „Artilerijski kapetan“ vratio sam se davnim razgovorima sa svojim očuhom, čika Acom. Prošao sam ponovo njegovim putem od mladog kaplara u Balkanskim ratovima, poručnika u Kolubarskoj bitci, kapetana sa Solunskog fronta, nemačkog zarobljenika, i penzionera u nekom tuđem vremenu. Oprostio sam mu prestrogo vaspitavanje, i zahvalio mu za izuzetno organizacijsko vaspitanje.
Kad sam ušao u Zavode „Crvena Zastava“, nisam ni bio svestan da sam pored diplome uneo i čika Acine vrednosti – predanost ciljevima organizacije, tačnost, struka i znanje, pa i subordinacija, kao u vojsci. Veliki Zastavini direktori, Branko Đorđević i Prvoslav Raković, su to izgleda prepoznali u meni, pa sam tako i sam brzo postao direktor. Kako i zašto, to sam shvatio tek pišući ovu knjigu.
Pored mame i čika Ace, koji su fizički bili najduže na sceni mog odrastanja, tu su delovali i upečatljivi likovi mojih ujaka, iz priča „Doktor i gazdarice“ , „Matematičar, njegov tata i njihovo znanje“, i ujna Ljubinkovica, alijas Valerija, iz „Ženskog rodoslova“. Od svakog sam dobio (ili ukrao) po nešto: nečiju samodisciplinu, nečiju preduzimljivost, trpeljivost, ili kreativno govorenje. Pomalo evropskog šlifa, pomalo slovenske duše.
I u zrelom dobu sam ostao otvoren za ugledanje na likove koji su tada bili oko mene ili uz mene. Pokupio sam ponešto i od „promućurka“ komšije Radivoja iz priče „Radive“. I od kosmopolite, mog druga i kolege Ljube Stojića. Moja žena, Nada mi je dodavala ponešto od svoje blagosti i dobrote. Bar onoliko koliko sam umeo da primim.
U priči „Tamna strana meseca“ pitao sam, ili pitao sam se, ko je koga od mojih likova razočarao, ko je koga izneverio. Nisam pisao, ali sam razmišljao takođe gde sam tu ja.
Sve u svemu, pišući knjigu „Pre neba“ potpunije sam sagledao uloge drugih oko mene, i svoje uloge među njima.
Dovršene priče, sam davao ponekom na čitanje. Sem kraćih lepih komentara, dobio sam i dva podrobnija odziva. Jedan je bilo nadahnuto pismo moje ćerke Milene, koje sam uneo u knjigu kao prilog uz priču „Artilerijski kapetan“. Drugi je bio, takođe nadahnut komentar mog sinovca Milorada Čukića, koji sam priložio uz odeljak „Ženski rodoslov“. Bilo mi je posebno zanimljivo što se Radivojevom sinu Zoranu najviše dopao odeljak „Uloge u pasošu“.
U tom zadnjem odeljku, govorim, telegrafski sročeno, da bez uloga ne možemo živeti. Kad potrošimo sve uloge koje smo imali prema ljudima oko sebe – tada umiremo. Ako hoćemo da nadživimo, treba da animiramo neku staru, ili da smislimo neku novu u ulogu, u odnosu prema nekim starim ili prema nekim novim ljudima oko sebe.
Pa eto, ja sam za sebe u ovim poodmaklim godinama, smislio svoje nove uloge prema vama koji ovo slušate.
Zar nije tu pre svih mega uloga autora koncepta „Kosmopsihologije“ ? Možda su ta uloga i taj koncept više umišljeni nego stvarni. Skromnija ali stvarnija je moja uloga pisca knjige „Pre neba“. Uz te dve ispunjene uloge, je i jedna uloga koja traje i razvija se. To je uloga instruktora „Hipnotičkog aktivaciono relaksacionog treninga“ (Hypno ART).
Godinama sam podučavao menadžere i svoje studente tehnici postavljanja ciljeva, a odvojeno od toga držao sam treninge grupama zainteresovanih za tehnike relaksacije. Nezavisno od toga praktikovao sam i hipnotičke seanse, još pre svojih studija psihologije. Tek zadnjih godina sam sve to povezao u jedinstven program kao „Hypno ART“. Ako želite da saznate nešto više o tome, pitajte.